Neznam kako da počnem, oko mene puno papira šoljica pikavaca puna pepeljara. Kao oni propali pisci iz američkih filmova.
Moja priča počinje od odavno… Rodjena novosadjanka sa felerom, otac Mađar iz Budimpešte, majka Novosađanka mađarskog porekla. Ja vaspitana u duhu bratstva i jedinstva Jugoslovenka. Prosečan učenik, dobar sportista, ali uvek svoja, drugačija i to ima prednosti, ali i mana. Nije dobro izdvajati se, ali ja imam dijagnozu i baš me briga šta ko misli. Radoznala, uporna, kreativna, usavršila nekoliko zanata… Moj moto: ne postoji ništa što ne možeš naučiti. Ne želim da pišem o tome koje su bile sve prepreke u mom životu, ali bilo ih je mnogo. Prvo što sam sa 9 godina počela da učim srpski jezik, pa sve što uz to ide. Što nisam mogla da iskažem, ja sam kroz sport dokazala i to me je naučilo upornosti. Sve je za mene izazov…
Kasnije puno zaposlenja na određeno vreme, usavršavanja, svega i nikad u sigurnim vodama, uvek uzvodno i virovi. Dočekala sam ozbiljne godine, a od sigurnosti ništa, radila, trudila se, ali džaba. Ne mogu da kažem da nisam snalažljiva, ali uvek na vetrometini, teška borba. Oprobala sam se u svim vodama i privatnim i društvenim, čitala, učila sve, reklo bi se džaba, ali nije. Nakupila sam puno znanja i iskustva. Od 2010. radila u beogradskoj firmi Bobex i to je vrlo kreativan i uzbudljiv posao. Direktna prodaja po sajmovima i manifestacijama u celoj Srbiji i Evropi. Radila sam kao predstavnik za Vojvodinu, odlična zarada, puno odgovornosti, organizovanja, priprema i realizacija. Bila sam vrlo uspešna tokom 6 godina rada, ali… radni staž ništa. Tada rešavam da stanem, jer sam se umorila. U međuvremenu sređujem svoje mađarsko državljanstvo, koje imam po zakonu od rođenja. Ni to nije išlo kao što je normalno, jer svi sređuju državljanstvo za 3 do 6 meseci, a ja za 2 godine i 4 meseca i osećala sam se ponovo kažnjena. Tu proradi moja rečitost na oba jezika i posredovanjem kod Orbana i dobijam dugo željena dokumenta.
A sad šta? Stigla dokumenta, ja rešena da odem u inostranstvo ali gde? Mada sva su mi vrata bila otvorena! Moja materijalna situacija slaba. Šta? Kako? Setim se agencije Agava. Odem kod njih, lepo me primili. Pitaju šta znam da radim ja ispričam. Gde bi voleli da idete, ja kažem da bi na more. Gde? Istra, Poreč, Umag. To mi je prvo palo na pamet, pošto dolazi leto i turistička sezona. Kažu oni, može Novigrad. Može pica majstor? Može. Kroz 3 dana ja putujem i stižem u odličan restoran Star, dobrodošla. Uigrana ekipa iz Novog Sada, Subotice, Odžaka u kuhinji, a konobari uglavnom iz Slavonije. Super, ali ne lezi vraže. Ja sam direktna konkurencija ženi koja je iz Subotice, koja me prepoznaje i zna za moje izuzetne sposobnosti dekoracija hrane, pošto sam kod Bobex-a puno puta radila u Subotici i na Paliću. Prvi dan sam odradila do večeri sve kako treba, a gazda zadovoljan, ja zadovoljna. Zatim je usledio sastanak. Pita gazda Pavle radnike šta im je, a oni oborili glave, ćute. Pita ih ponovo zar vama ne treba pomoćni radnik, oni ćute. Okreće se prema meni i izgovara: „Eto vidiš i sama“. Eksplozija u glavi, bujica reči izlete iz mene na račun neozbiljnosti da je to morao da dogovori sa njima pre nego što me je pozvao, a ja prešla 600 km. Svi zanemeli! Kraj priče je da sutra idemo da me prijavi kao radnika u Umag, čudni neki ljudi. Posle 15 dana, kada sam im dokazala da sam odličan radnik i koliko dobro mogu da se uklopim u njihovu zajednicu, dajem otkaz i prelazim u drugi restoran Luna, 100m dalje i tu ostajem da radim u još boljim uslovima do kraja sezone, a stekla sam i nove prijatelje. Sa oba vlasnika sam ostala u odličnìm odnosima sa pozivom da dođem da radim kad god hoću. Ono što je zanimljivo, nisam imala nikakvih problema ni nesuglasica sa zaposlenima tokom tih 5 meseci, sem sa našim ljudima iz Vojvodine. Radila sam, odmarala, uživala i zaradila. Puno toga sam naučila i stekla odlično iskustvo.
I tako je to krenulo!!! Oktobar sam provela kod kuće sa porodicom i uživala sa decom… I onda rešena, pošto sam leto provela na moru da zimu provedem na planini. Dok sam bila na moru ozbiljno sam učila italijanski jezik i progovorila ga pošto je bilo puno italijana, a i meštani su pričali italijanski. Ja sam im izgleda ličila na Italijanku, jer su mi se stalno obraćali na italijanskom. Pomislila sam da odem negde na Alpe u Austriju, Švajcarsku ili Italiju. Kada sam se prijavila ponovo u agenciju, vrlo brzo su mi pronašli posao u Dortmundu, ali to ipak nije bilo ono što sam želela. Ipak pošto još nije počela zimska sezona, prihvatila sam taj posao. Imala sam sreće, jer mi je ponuđen rad u malom porodičnom hotelu sa 26 soba, koji poseduje 3 zvezdice. Fin restoran, a moj smeštaj je bio više nego odličan i to u potkrovlju hotela. Posle nedelju dana krećem na dug dug put kombi prevozom. Ni slutila nisam gde idem i kakva me nova neizvesnost ili nova avantura čeka. Bila sam malo nesigurna, jer nisam dobro govorila nemački, ali sam sebi rekla: snaći ću se valda znaju engleski.
I tako sam krenula na put preko Češke i Berlina, okolo naokolo i putovala skoro 23 sata. Bila je noć, oko pola tri kada sam stigla, zovem broj telefona koji sam dobila, ali niko se nije javljao. Stižem ispred hotela u hotelu mrak, sve zaključeno i nigde nikog. Svašta mi je tada prošlo kroz glavu, a šofer me je smirivao i rekao da će sve biti u redu. Tada se pojavljuje neka uspavana ženica Andrea, uvodi nas sa zadnje dvorišne strane u stan i kaže imaš sve obezbeđeno, odmori se i sutra kad se naspavaš dođi u hotel. Ja pitam kadaaa? A ona kaže: Kad se naspavaš. Umor je uradio svoje, jer sam posle dugog tuširanja legla i ubrzo zaspala.
Kada sam ujutru ustala, videla sam da u kuhinji ima kafe. Skuvala sam kafu i popila je spremila se i sišla dole. Kada sam sišla videla sam da je sve zaključano i da nema nigde nikog. Zvonim, kuckam, lupkam, nigde nikog. Tada sam sebi rekla: Joj kuku gde sam došla. Otišla sam okolo hotela, vratila se u stan gde su me smestili u dvorištu neki ljudi sede u kombiju i niko ne obraća pažnju na mene, a ja nisam htela da se namećem. Posle pola sata neko mi zvoni na vrata, ulazi Mira sobarica, upoznajem se sa njom i ona mi kaže, kako niko nije znao da dolazim sem Dragana, koji me je video i poslao Miru da vidi ko sam. On je otac Andreje, a ona je vlasnica hotela. Žurka u glavi!
A sad odoh da radim. Nastaviću…
tekst i fotografije:
Valerija Gyenes
e-mail: valerijadjenes@gmail.com
Dortmund-Nemačka
Sponzor teksta:
Hotel Handelshof
nh. Andrea Valente
Mengeder Str. 664-666
44359 Dortmund-Germany
info@hotel-handelshof.de
www.hotel-handelshof.de
tel: +49 231/ 33-660
