Pred završetak školovanja razmišljala sam o zaposlenju o samostalnosti i odlučivanju svoje budućnosti, a ta razmišljanja su tada bila više izražena nego tokom celog školovanja u celini.
Spoznaja da postajem zrela osoba, želeci da život usmerim pravim putem, putem i primerom roditelja sa nadom da nađem odgovarajuće zaposlenje i s time ne samo da rasteretim roditeljsku brigu, nego da i njima pružim jedan mali delić onoga što su mi oni, nesebično pružili od prvog dana života u moje srce ulivala je lepo osećanje novog početka.
Moram priznati da sam još kao dete sanjala o slikovitim panoramama, tada meni nepoznatog inostranstva pa su mladalačka maštanja i nemirni duh buktali idejama tražeći način na koji bi se to i ostvarilo ne sluteći da će se to zaista i ostvariti.
Ubrzo posle završetka školovanja, srela sam princa iz bajke na belom konju, koji me je zaljubljenu odveo na kraj sveta na daleki Južni-Istočni kontinent okružen Pacifičkim i Atlanskim okeanima u sprženu zemlju, kako je mnogi nazivaju.
Posle dvadesetočasovnog leta i plus sletanja na aerodrom, moj prvi susret sa ovim kontinentom velikih razmera, mnogo pustinja i malo stanovništva, ali ipak nekoliko velikih, lepih i modernih metropola, kao što je Sidnej, grad koji me je dočekao sa svim svojim lepotama, tajnama i iznenađenjima, meni nepoznatog zapadnog sveta.
Prvo moje zapažanje bilo je to da je ovo strano nebo, bliže zemlji od zavičajnog neba. U trenutku ovog iznenađenja u mojoj pesničkoj mašti, rodila se prva pesma u tuđini čiji stihovi počinju sa ovom strofom…
“Sunce nam je zemlji bliže
Okean se s nebom spaja
A more je ograđuje
U obliku svetskog raja”
Prvi izlazak u grad gledajući prirodu oko sebe koja nije ni slična otadžbinskoj, slušajući poj nepoznatih ptica i posmatrajući ljude raznih boja i izgleda koji govore različitim jezicima, izazvao je prve suze iz očiju, prvu tugu u srcu, prvi strah od nepoznatog i osećaj samoće, iako u društvu sada već supruga, jer sam osetila veliki nedostatak svega što sam ostavila iza sebe pre samo dva dana.
Ovaj osećaj se provlači kroz sve vreme života u tuđini, a prazninu u duši sam ispunjavala svojim omiljenim pisanjem.
I baš tu i tada u tuđem i nepoznatom svetu, započela sam graditi svoje gnezdo, kao lasta selica, radovati se novom domu, budućoj porodici, prvim koracima i prvim rečima “mama”, a posle čega se moj život prelio u porodicu, nastavljajući da živim kroz život svoje dece i njihovih odrastanja, prvih školskih dana, uspeha i neuspeha, trudeći se prvenstveno i pored svih teškoća da nauče maternji jezik, veru i istoriju, poreklo i običaje, nastavljajući da iz njihovih uspeha crpim snagu i istrajem do kraja školovanja do zasnivanja njihovih brakova, porodica i radosti sa novorođenim unucima.
Tek tada sam mogla da se vratim svom životu i drugoj ljubavi, nastavljajući da se intezivno bavim književnim radom, što je na kraju urodilo plodom, ali sad već sa zrelijim godinama stigle su i jače želje za povratak u zavičaj. Ali kako se odlučiti na povratak ili ostanak? U toj dilemi srce se razdire izmedju dve zemlje i dva neba.
Moj zavičaj me zove nazad, moje dece otadžbina čiji su prvi koraci vezu za nju, a opet deca me zovu da ostanem sa njima.
Teodora-Toda Matić-Medić
Sydney-Australia
tekst: Toda Matić
fotografije: Toda Matić ; Pixabay
