Novac kroz istoriju

Novac je vredan isključivo zato, što ljudi znaju da će ga svi prihvatiti kao oblik plaćanja. U obliku kakvog ga danas poznajemo, novac je deo čovekove istorije tek nekih 3000 godina.

Međutim pre više od 3000 godina, čovek nije plaćao robu novcem i sve ono što je hteo posedovati. Pre toga je čovek najverovatnije radio takozvani sistem razmene, gde su učesnici u trgovini (u današnje vreme se to zove transakcija) razmenjivali uslugu i robu za razne druge vrste usluga i roba, koje su bile u ponudi. Ovaj sistem razmene je imao i svoj naziv: Barter (Bartering). Mada u današnjem vremenu u većini razvijenih zemalja, Barter uglavnom postoji paralelno sa monetarnim sistemima, ali u izuzetno malom procentu. Korišćenjem novca kao „pro-zlata“, Egipćani su još u četvrtom veku pre nove ere, koristili zlatne poluge određene težine, kao sredstvo razmene.

O novcu

Novac u suštini nije ništa posebno i novac kojim se plaća, može biti i u obliku metalnog novčića, komada papira sa istorijskom vrednosti, ali i jedne obične školjke. Vrednost koja se postavlja na novčanicu, nema nikakve veze sa fizičkom vrednošću novca. Novac kao valuta plaćanja, dobija na svojoj vrednosti tek onda, kada se koristi kao sredstvo razmene i jedinična mera, koja zvanično služi kao sredstvo razmene i skladišti se kao zarada. Istorijat novca se može gledati i kroz njegov razvoj, sredstva kao medija za razmenu, a sve u svrhu obavljanja i zatvaranja transakcija. Novac u obliku malih lopatica i noževa napravljenih od bronze, bili su u opticaju u Kini tokom dinastije Zhou (Zhou dynasty), oko 1000-te godine pre nove ere.

Najbolje očuvani ostaci starog drevnog zakona, poznatog kao Kod Hamurabi (The Code of Hammurabi), datiraju iz daleke 1760. godine. Zakon je donet od strane Vavilonskog Kralja Hamurabija. Ovaj zakon je formalizovao ulogu novca u civilnom društvu. Zakonom su ozvaničene kamatne stope na dug, kao i novčane kazne za „zloupotrebu“ i nadoknadu u novcu, zbog raznih prekršaja formalizovanog zakona.

Novcem se može smatrati bilo koji predmet, koji se zvanično prihvata sredstvom plaćanja usluga ili roba, kao sredstvo za otplatu duga ili bilo koje zakonom dozvoljeno plaćanje u zemlji!

Mnogi dokazi ukazuju na to da se puno toga promenilo na nekadašnjim drevnim prostorima gde se trgovalo, a da je ta trgovina opisivana kao medij razmene. Razmenjivale su se sve one stvari, koje su bile direktno korisne same po sebi. Kao sredstvo za plaćanje, koristile su se školjke pa čak i krave, koje su bile zamenjene za neke druge korisne proizvode. Takav vid kupovine je u stvari bio Barter, što znači ne kupovina za novac, nego razmena proizvoda. Vrsta praistorijske valute razvijala se kroz vekove i razmena se vršila sa solju, životinjskom kožom pa i oružjem. Ovaj tip robne razmene poslužio je kao medij razmene, iako je sama vrednost proizvoda i dalje bila predmet dogovora prodavca i kupca. Ovaj sistem trgovine (Barter) i dalje živi i funkcioniše u nekim regijama u svetu.

Dileme o nastanku novca kao sredstva plaćanja

Antropolog Dejvid Graber (David Graeber) u svojoj knjizi Debt (Prvih 5000 godina), objašnjava kako novac nije izmišljen da bi zamenio Barter. On tvrdi da je nedostatak bilo kakvih dokaza sa ovom verzijom istorije i da se ne može sa sigurnošću tvrditi da je novac trebao zameniti takozvanu razmenu roba. Njegovo istraživanje ukazuje na to da su takozvane poklon ekonomije („gift economies“), barem na samom početku agrarnih društava, bile potpuno uobičajene. Iako dosta davno, ljudi su i tada koristili mnoge razrađene kreditne sisteme. Graber je smatrao, kako je novac kao obračunska jedinica, osmišljen onog trenutka kada se nedefinisana obaveza „dugujem vam“, pretvorila u kvantificirani pojam „dugujem vam jedinicu nečega“.

Smatra se da je upravo tada, novac počeo da funkcioniše u vidu kredita, a da je tek kasnije, stekao zvaničnu funkciju medijske razmene i vrednosnog papira. Mišel A. Ines (Michell A. Innes) je u svojoj knjizi „Šta je novac“, koju je objavio 1913. godine, negirao i opovrgao Barterovu teoriju novca. On je razmatrao i ispitivao mnoge istorijske dokaze, ukazujući na to da najraniji novčići nisu bili nikada konzistentni ili ni manje ni više, konzistentni metalni sadržaji. Ines je želeo dokazati da prodaja roba nije ujedno i njihova razmena za neku drugu univerzalnu robu, već da je to bila direktna razmena kredita. On je tvrdio da su oba kredita isključivo samo novac, a ne razmenjena roba.

Širom sveta su tada mnoge kulture, izuzetno kvalitetno razvile korišćenje robnog novca, odnosno razmenom trgovale predmetima od vrednosti i njih upotrebili kao novac, tačnije sredstvo plaćanja. Još u drevnoj Indiji, Kini i Africi, a kao sredstvo plaćanja koristile su se male školjke. Mesopotamijska civilizacija je razvila snažnu i veliku ekonomiju, zasnovanu na razmeni roba. Vavilonci su zajedno sa njima susednim, tada gradskim državama, razvili najranije poznati sistem ekonomije, koji i danas funkcioniše približno u istom obliku. To su bila posebna pravila o dugovanju zakonskih kodova i zakonskih ugovora, koji su se odnosili na privatnu imovinu i poslovnu praksu. Novac već tada nije bio samo određena slučajna pojava, već nužnost.

Šekel

Proizvodi koji su bili menjani, tehnički nisu zvanično smatrani novcem ili robnim novcem poput Šekela. Šekelima su smatrane antičke jedinice, koje su označavale valute i težinu. Prva upotreba Šekela, zabeležena je 3000 godina pre nove ere na teritoriji tadašnje Mesopotamije. Za samu reč Šekel, pretpostavlja se da potiče od Akadske reči „She“, koja u prevodu znači Ječam. Prvobitni Šekeli nisu bili smatrani novčanom jedinicom, već merom za težinu, koja se koristila u vremenu kada novac nije postojao. Zanimljivo je da su tadašnji službeni žigovi, kojima su overavane težine proizvoda, bile ujedno i preteča novca kakvog danas poznajemo. Šekele su kao sredstvo plaćanja, koristili Feničani, Edomiti, Moabiti i Židovi. Današnji Novi Šekel,  koji je i zvanična novčana jedinica u Izraelu, nazvana je po nekadašnjoj staroj valuti Šekel. Kao prva zamena za te žigove, pojavile su se prve kovanice u Lidiji i to za vreme Krezove vladavine.

Pretpostavlja se da je prvi proizveden kovani novac, pravljen najverovatnije na nekoliko mesta u svetu. Prvi kovani novac se pojavio odvojeno u Kini, Indiji i gradovima koji su bili smešteni oko Egejskog mora u periodu od 700-te i 500-te godine pre nove ere. Prvi Kineski novčići, bili su razvijani u Velikoj nizini i bili su liveni tako da su imali rupu u sredini. Egejski kovani novac je bio zagrevan, kako bi se mogli utisnuti određeni znakovi. Kovani novac u Indiji, koji je bio pravljen u dolini poznate reke Gang (Ganges), bili su u suštini bušeni metalni diskovi.

Jedna od prvih zvaničnih kovanih valuta na svetu, nastala je na prostorima takozvanog gvozdenog carstva, pod nazivom Lidya i to čak 600-te godine pre nove ere. Proizvodnju prvih kovanica, kao zvanične valute za plaćanje, naredio je kralj Lidije, Aljates (King Alyattes). Tadašnja moneta, bila je izrađena od Elektruma (Electrum), inače prirodne mešavine zlata i srebra. Na kovanicama su bile štampane slike, koje su delovale kao apoeni. Zanimljivo je da su na kovanicama bile fotografije nekih životinja, tako da ste u to vreme, glinenu teglu mogli kupiti za recimo dve sove i jednu zmiju. Taj novac se koristio na celoj teritoriji Lidije, koja je u to vreme pokrivala celu zapadnu Anadoliju. U toj regiji se govorio Anatolski jezik, a glavni grad regije zvao se Sardis. Lidijev kovani novac je tako povećao unutrašnju i spoljnu trgovinu cele tadašnje zemlje te uspeo to carstvo učiniti jednim od najbogatijih carstava u Maloj Aziji.

Fejdon je bio prvi vladar na Mediteranu, koji je postavio zvanične standarde težine i novca. Kovani novac se počeo proizvoditi krajem 7. veka pre nove ere, među Grčkim gradovima Male Azije, a proizvodnja se kasnije širila na Grčka ostrva Egejskog i Južnog dela Italije, sve do 500-te godine pre nove ere. Prvi novčić sa žigom, koji je imao oznaku nekog poznatog autoriteta u obliku reči i slike, izložen je u Nacionalnoj biblioteci u Parizu. Novac je elektromagnetski, iskovan na ostrvu Aegina oko 700-te godine pre nove ere, a na sebi ima utisnutu kornjaču.

Zanimljivo je da je srebrni novac korišćen i za isplatu tadašnjih vojnika, ali je korišćen i za izvoz. Zahvaljujući srebrnom novcu, Alegensko carstvo je imalo totalnu dominaciju u celoj regiji u 5. veku pre Hrista. Srebro se iskopavalo u Južnoj Atici (Attica) u blizini mesta Torikos (Thorikos) i Lauriuma (Laurium), pre svega zahvaljujući brojnim robovima koji su na iskopavanju danonoćno radili. Otkrivanje velikog nalazišta srebra u Lauriumu 483. godine pre nove ere, dovelo je do značajnog razvoja Atinske vojne flote.

Slava odata Moneti, zabeležena je u Livy u jednom hramu, a hram je izgrađen i posvećen boginji Moneta i izgrađen u 4. veku. U Rimskoj mitologiji Moneta je bila titula, koja se dodeljivala odvojeno dvema boginjama. Jedna boginja je bila Juno Moneta (lat. Iūno Monēta), a druga je boginja sećanja Mnemosin (Mnemosyne). Pretpostavlja se da je Juno Moneta uzeta kao izvor za kasnije reči u engleskom i romanskom jeziku, zaključno sa rečima Novac (Money) i Menta (Mint).

Otkriće takozvanog „probnog kamena“, dovelo je do proizvodnje novca na bazi metala. Čistoća svakog mekanog metala, može se testirati na kamenu. Zlato je mekan metal pa se kao rezultat tog saznanja, upotreba „monetarnog zlata“ kako su nazivali taj novac, proširila po celom svetu. Ispitivanjem proizvedenog novca na kamenu, mogla se proceniti količina zlata u leguri. Da bi se kompletan proces ispitivanja kvaliteta novca u to vreme olakšao, uveo se koncept za proizvodnju „Standardne kovanice“.

Kovanice su od strane mnogih vlada u to vreme kovane u posebno zaštićenom postupku. Kada je novac bio kovan na kovanicu je postavljan i pečatiran amblem, koji je na taj način garantovao vrednost metala od koga je kovanica proizvedena, a garantovao je i njenu težinu. Pojedine vlade su kasnije tvrdile, kako je sama vrednost novca zasnovana na kvalitetu i značaju amblema te su na osnovu takvog mišljenja, kasnije za proizvodnju kovanice, koristili manje vrednog metala.

tekst: Hedonist magazin
fotografije: Pixabay