Grčka reč „Hedone“ prvobitno je na neki način bila vrsta ili mera slatkoće, kojom se može
oceniti miris ili ukus. Tu je ujedno bilo uključeno i čulo sluha, te je metaforički sve zajedno
uticalo na bilo koje prijatne emocije ili osećaje kod čoveka.
Hedonizam je kao pojam, izveden od Grčke reči „Hedona“, što u prevodu znači:
„slatkoća“, „užitak“ ili „radost“
Poreklo reči Hedonizam, pojašnjava da je potreba za velikim zadovoljstvom, duboko
ukorenjena u željama i fizičkim potrebama svakog čoveka. Istorija Hedonizma ima i dve
svoje štetne i lažne pretpostavke, kao i mišljenja pojedinih da iz Hedonizma proizilaze,
isključivo samo telesni užici. Kroz te prepostavke se provlači, kako su ti užici uvek
ponižavajući i grešni za čoveka, što u suštini nije tačno.
Racionalni Hedonizam
Poznato je da većina filozofa smatra, kako je Racionalni Hedonizam ispravniji. Isto tako oni
tvrde da su intelektualne i duhovne radosti trajnije, jer je po njima sigurno da neće proizvesti
negativne i bolne posledice po čovekov organizam. Racionalnim Hedonistima se kroz istoriju
često navode Aristotel i Platon, jer se smatra da su oba filozofa bila manje podložna,
pogrešnom predstavljanju Hedonizma. Aristotelova „Nicomachean Ethics“, preporučivala je
stalnu potragu za srećom, ali je ujedno i zagovarala uzdržanost od fizičkih zadovoljstava.
Aristotel je fizičke užitke odbacivao kao lažna zadovoljstva, koja su bila praćena apetitom i
privlačnošču, a pri tome je još smatrao da su ti isti užici, stvarali bol kod čoveka.
Kombinovanjem hrišćanske teologije sa klasičnim učenjem, racionalni hedonizam je izazvao
renesansni humanizam. U delu Tomasa Mora (Thomas More's) Utopia, kaže se da sve
čovekove aktivnosti streme ka krajnjem zadovoljstvu. U ovom delu se još kaže, kako
zadovoljstvo treba više biti duhovno, a manje telesno.U delima Rafa Robinsona (Raphe
Robinson) iz 16. veka, cene se duhovna zadovoljstva, dok je u svojim delima, direktno
osuđivao telesne užitke i smatrao ih društveno ponižavajućim i vulgarnim. U njegovim delima
se išlo i dalje te su telesna zadovoljstva smatrana sramnim pa i zlim.
Smatra se najboljim načinom kako bi izmirili i uskladili vrline i Hedonizam je dokazati da
samo dobra dela i misli, pružaju kompletnu satisfakciju i istinsko zadovoljstvo. Mada se
mnogi filozofi nisu slagali sa tim izmirenjem, odbacujući subjektivno iskustvo u korist etičkih
i intelektualnih standarda, kao realne vrednosti utvrđivanja intenziteta zadovoljstva.
Filozof Epikur
Epikur je svoj mir pronašao u vrlinama i mudrostima, umesto u aktivnom telesnom uživanju,
a kao svoj životni cilj je uvek navodio da stremi ličnoj sreći. Međutim njega kao i njegove
sledbenike, često su optuživali da su se predavali, isključivo zadovoljenju telesnih potreba.
Protivnici njegovih teorija su smatrali da Epikura i sve one koji su ga sledili ne zanima ništa
drugo osim telesnih zadovoljstava. Pojedini su Epikura želeli diskreditovati i zbog njegovog
materijalizma, negiranja da je individualni identitet preživeo nakon smrti i zato što nije bio
sujeveran. U kasnijem periodu, Epikur se smatra gurmanom, a isto tako su shvatanja
Hedonizma bila drugačija te se verovalo da idealna sreća leži u potpunom užitku. U
Epikurovom domu, a kasnije i na raznim poznatim dvorovima, služeni su hrana i piće
vrhunskog kvaliteta pa se smatra da su pod takvim uticajem i ugostiteljski standardi u to
vreme, bili znatno viši.
Sreća i zadovoljstvo
Mnoga razmišljanja i diskusije o zadovoljstvu, upućuju na etiku i psihologiju. Vremenom su
se vodile rasprave i radila mnoga istraživanja, a sve kako bi se došlo do zaključka, šta je u
suštini zadovoljstvo. Često postavljano pitanje je da li se sreća, može odvojeno gledati od
zadovoljstava. A ako se tako odvojeno i prati, može li se proceniti njihova relativna zasluga.
Kroz prizmu psihološkog hedonizma, često se pokušava objasniti ponašanje čoveka u
njegovoj stalnoj motivaciji za potpunim zadovoljstvom. Ponekad ljudi svesno žrtvuju trenutno
zadovoljstvo, jer se nadaju da će kasnije doživeti kvalitetnije i veće zadovoljstvo. „Etički
Hedonizam“ smatra da je zadovoljstvo, jedino krajnje dobro. Ovaj pravac podržava da svaki
čovek treba da teži svom ličnom zadovoljstvu, ali isto tako i da to svoje zadovoljstvo ne
zadržava samo za sebe. Zbog toga Etički Hedonizam, radi na pomirenju zadovoljstva sa
altruizmom.
Utilitarizam
Džeremi Betam (Jeremy Bentham's) je u svom radu iz 1789. godine pod nazivom Uvod u
principe zakonodavstva i morala, stavio naglasak na pomeranje individualne sreće ka
dobrobiti društva. On je smatrao da bi sve zakone trebalo prilagoditi tako da bi se postigla
sreća, kod što većeg broja ljudi. Džeremijev hedonistički utilitarizam, kombinovao je i ujedno
imao etički i psihološki pristup. Evo nekih navoda: „Priroda je pod svoju upravu stavila dva
suverena gospodara: zadovoljstvo i bol“. Utilitarizam je konstantno bio kontroverzan i stalno
se postavljalo pitanje, šta će se dogoditi, ako interesi pojedinaca, budu u sukobu sa interesima
pojedinaca iz društva. Stalno preispitivanje, vršili su takozvani „idealni utilitaristi“, koji su
postavljali pitanje: kako prepoznati valjanost dobra, koje je povezano sa užitkom.
Koncept Hedonizma
Možemo reći da postoje tri osnovne vrste Hedonizma: Psihološki, Reflektujući i
Racionalizujući. Psihološki Hedonizam smatra da je suština ljudske prirode da doživi
zadovoljstvo, a izbegne bol. Jasno je da ljudsko biće ne može delovati na drugi način, sem na
ovaj, njemu svojstven. Čovek će uvek delovati tako da doživi najveće zadovoljstvo, a da sebe
zaštiti od bola. Reflektivni Hedonizam pokušava definisati osnovne vrednosti u vidu
zadovoljstva.
I najsloženiji postupci čoveka, pripisuju se njegovoj želji da maksimalno doživi zadovoljstvo i
to je njegova želja, koja ga čini racionalnim!
Hedonizam možemo klasifikovati na sledeće grupe. To su: Drevni Hedonizam, Hedonizam
tokom renesanse i srednjeg veka, Utilitarni Hedonizam, Hrišćanski Hedonizam i Hedonizam u
zajedničkoj upotrebi. Upotreba reči Hedonizam, najčešće je povezana sa ličnim
samopouzdanjem i lošim liberalnim pogledom i shvatanjem morala u vezi seksa. Najčešći
delovi oblika Hedonizma, usmereni su ka intelektualnim i duhovnim ciljevima. A veoma
često se i opšte blagostanje ljudi, vezivalo za Hedonizam.
Razvoj dvadesetog veka, podrazumevao je i psihološka ispitivanja hedonističkih reakcija
različitim stimulansima. Neurološka ispitivanja su opet, povezivana sa zadovoljstvom u
specifičnim područjima, kao i određenim hemijskim reakcijama u mozgu. Napredak raznih
modernih tehnologija i farmakologije, doprineli su novoj dimenziji postojećim ispitivanjima.
Uz odgovarajuću upotrebu lekova pa čak i elektroda, određeni pokušaji saznanja vrednosti
života, koji je konstantno proveden u potpunom zadovoljstvu, vremenom može potpuno
prestati da bude stvar mnogih filozofskih špekulacija.
I da rezmiramo sa naše strane: O Hedonizmu se pisalo, piše se i pisaće, ali će mišljenja o ovoj
tematici, uvek biti oprečna. Hedonizam će svaka grupacija ljudi, drugačije tretirati i dovoljna
su samo dva čoveka, koji o Hedonizmu različito razmišljaju da stvore problem i bezgranične
diskusije te ubeđivanje jednih da ovi drugi nisu u pravu. Hedonizam svaki čovek drugačije
doživljava i na to ima potpuno pravo. Ali uvek postoji mogućnost kod razumnih ljudi da se u
tim mišljenjima, ipak dođe do neke realne i razumne sredine!
Hedonist magazin
Link ka sajtu sa koga je korišćena fotografija:
https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/1/14/Epicurus_bust2.jpg
