Od kako sam otišla od kuće, svet je prosipao obilje oblika, boja, neverovatnih prizora i saznanja, mameći me i zaslepljujući šarenilom. Oblakoderi iz budućnosti, trščane kuće iz prošlih vremena, divlje plaže i ekskluzivna odmarališta igrali su se mojim čulima raspaljujući glad za novim utiscima. Život me odveo daleko od roditeljskog doma.
Povremeno u trenucima opuštanja, bljesnuo bi voćnjak u cvatu i čula se klepetuša. Umirujući prizor iz detinjstva naterao bi mi suze u oči. Oštar bol sevnuo bi iza rebara. Fizički, opipljiv…Deca bi me gledala u čudu : »Mama, šta ti je ? » Protrljala bih čelo i sa usiljenom vedrinom uzvratila : « Prolazna glavobolja. » Zavičaj…nedopevana pesma. Toplina letnjih večeri, svežina devojačkog smeha i momačkih dobacivanja. Pouzdanost i lepota svakodnevice seoskog domaćinstva. Brižnost roditelja i život u zajednici. Igra i pesma na prelima, trlima i vašarima. Priče uz čobansku vatru od kojih se naježiš. Jedar krompir cvrči na otvorenoj vatri, dok mladež priča “pouzdana” svedočenja o prikazama na raskrsnici noću i vilinskom kolu. Ne smeš da izađeš napolje, kada se smrači. Senke se motaju oko ambara, a iz bunara dopiru zvuci (plod uobrazilje). Venci od cveća i devojačke gatke. Ko je suđeni? Gde nestaše svi ti dani, kuda odoše svi ti sjajni mladi ljudi?
Rasuli se po svetu u potrazi za udobnijim životom i tehnološkim novotarijama.
Dečija cika odavno ne odjekuje livadama i brežuljcima oko mog rodnog sela. Kuće su oronule, ponegde se ukaže drhtava silueta nekog starca ili starice. Crvenim očima pretražuju daljine ne bi li ugledali decu i unuke. Retki su srećnici koji zaista dočekaju nekoga da ih obiđe. Većina samo čeka, ipak ne gubeći nadu. Nada je divan dar od Gospoda. Šta bi čovek bez nade?
Dani prolaze, starci kopne i suše se u beznadežnom čekanju. Dok su bili živi, roditelje sam pazila i posećivala koliko se moglo sa udaljenog kontinenta. Ipak su me ostali željni. Ćerku mezimicu sudbina je odvela preko okeana na drugi kraj sveta.
Život je brzo dobio obličje klasičnog ostvarenja mladalačkih snova: brak, kuća, deca, posao i putovanja. Prošle su decenije. Deca su odrasla i krenula sopstvenim putem. Ponekad u smiraj dana, dok na terasi stana posmatram zalazak sunca koji boji megapolis futurističkim prelivima, nametnuo bi se silovito prizor iz prošlosti. Drugarica, nasmejana i raspuštene kose u beloj lanenoj košulji ručne izrade dojurila je bez daha da mi pročita pismo momka iz vojske. Spakovao joj je lepe ukosnice. Divan poklon. Ukosnice sa šarama. Jelisaveta seda na trem, a ja joj uplićem kosu i smirujem neobuzdane pramenove ukosnicama. Smejemo se, onako, bez razloga.
Dugo nisam čula o Jelisaveti. Prvo se razbolela majka pa onda otac. Jedno bez drugog nisu mogli. Bolovali su tiho i tako su napustili ovu dolinu plača. Bez buke, dostojanstveno! Kuća je opustela. Godine su prošle dok sam smogla hrabrosti da obiđem porodični dom. Drvene stepenice škripe. Krov se na mestima urušio. Drvena kapija tužno se klati na vetru. Uspomene i tišina. Sedam na trem. Sećanja naviru. Ne pokušavam da ih zaustavim. Usisala su me u prošlost i nemam volje ni snage da se vratim u sadašnjost.
Sedela sam satima tugujući. Lice mi je bilo mokro od suza. Kada me ženski glas oslovio po imenu, mislila sam da i on pripada svetu utvara iz prošlosti. Nisam odmah ni podigla glavu. Ponovo sam čula ime. Umorno i rastreseno pogledala sam u pravcu glasa. Iznenađenje i radost neočekivanog susreta stegli su, poput klešta nekog džinovskog raka, moje srce. Jelisaveta! Drugarica iz mladosti! Lice je ogrubelo i godine su ostavile traga, ali prepoznala bih je u bilo kojoj situaciji. Moja Jelisaveta! Vrisnula sam od sreće. Zagrlile smo se. Reči su nekontrolisano tekle. Mešala su se i spajale tako da u početku nismo razumele jedna drugu. Nije ni važno! Bitno je da smo se srele posle toliko vremena!
Zagrljene smo sedele na tremu kao nekada. Topao vetar donosio je miris nepokošene trave i cvrkut ptica. Pustila sam je da priča. Poput većine mladih, Jelisaveta se posle udaje, odselila sa mužem u razvijenu evropsku zemlju. Radili su u fabrici automobila. Težak posao, ali dobro plaćen. Muž je povredio kičmu… jedna, druga, treća operacija. Otišao je u invalidsku penziju i ubrzo umro. Jelisaveta je radila i pomagala decu. Nije imala mnogo vremena za roditelje koji su ostali na selu. Jedan pa drugi službeni telegram obavestili su je da su umrli. Jelisaveta se gušila u suzama. Umrli su kao toliki stari u srpskim selima, sami i zaboravljeni. Čekali su oslonjeni na kvrgave štapove svoju Jelisavetu da im dođe i unese radost i smeh u kuću. Nisu dočekali. Poput većine! Jelisavetu je mučila savest. Progonila su je sećanja. Čim se penzionisala, vratila se na selo. Njena kuća bila je pusta, ali moji roditelji bili su živi. Obilazila ih je svakodnevno. Moji roditelji su je iskreno voleli i zvali je svojom trećom ćerkom.
« Nisi se puno izmenila », rekla je Jelisaveta i nasmejala se, brišući suze. “Ma, ti ćeš ostati mlada doveka.”
“Ti me uvek oraspoložiš. Toliko si mi nedostajala sve ove godine!”, uzvratila sam i privila je jače uz sebe.
« I tebe je život odveo u svet. », nastavila je Jelisaveta. « Stari su bili jako ponosni na tebe. Svaki dan vadili su kutiju sa fotografijama i objašnjavali mi ko je ko i u kojim prilikama su slike nastale. »
« Zemlja sunca pružila mi je mnogo, ali ostala sam željna roditelja, a i oni mene, moja Jelisaveta.”
« Tugovali su i čekali iz dana u dan tvoj povratak. » reče saosećajno Jelisaveta.
« Volela sam novu zemlju, a ljubav prema otadžbini i prema roditeljima nosila sam sa sobom. Pretočila sam je u pesme. Pisanje mi je pomoglo da sve izdržim. »
« Roditelji su te mnogo voleli i uvek su pričali samo o tebi. »
Plač me zagušio, dok me Jelisaveta ne zagrli i reče:
« Jaka si ti, moja draga, sve ćeš to ti prebroditi. » Jelisaveta me gledala iskosa i dodala :
« Znaš, živiš sa raznim nacionalnostima, ljudima različite boje kože…
Tvoje roditelje mučilo je to što nisu voleli tu obećanu zemlju. U razgovoru su je zvali Divlji Zapad.”
“Kada se osvrnem, Jelisaveta, moj život na dalekom kontinentu bio je ispunjen i lep, a čežnju za zavičajem pretakala sam u stihove. Objavila sam mnogo knjiga koje sam predstavila i u Srbiji.” Još neko vreme pričala sam sa Jelisavetom. Taj susret nekako je zaokružio naš odnos. Nismo u kontaktu, a puno mi je srce kada je se setim.
Najviše vremena u Otadžbini uvek provedem u prestonici. Šetam u omiljenom gradu za koji me takođe vezuju uspomene, posmatram stare fasade i moderna zdanja.
Zastajem pored fontane u Knez Mihailovoj da se osvežim. “Dobar dan!”, pozdravi me nepoznati gospodin.
“Dobar dan, gospodine!”, uzvratih pozdrav.
Čekam njegov naredni korak.
« Da li se vi, gospođo, zovete Teodora. Podsećate me na školsku drugaricu
koju nisam video trideset godina. Znam samo da živi u Australiji. »
Začuđeno ga pogledah i rekoh:
“Da, gospodine, ja sam Teodora i živim u Australiji, a ko ste vi?”
Ćutao je. Gledala sam ga. Odjednom mi je sinulo!
« Pa ti si komedijant Žika ! »
Nasmejali smo se i srdačno se rukovali.
« Žiko, kaži mi kako si me prepoznao ? »
“Po tvom hodu, Teodora. Odali su te dugi, odlučni koraci i lepe noge!” Šeretski se smešio.
Slatko sam se nasmejala: “Neobično prepoznavanje!”, rekla sam. Popili smo piće u “Ruskom Caru”. Pretresali smo živote. Dugo se nismo videli. Toliko toga smo imali da ispričamo jedno drugom posle tolikih godina. Dotakli smo i teme iz školskih dana.
Njegova maštovitost puna humora nije ga napustila ni posle 30 godina.
Samozadovoljni osmeh svedočio je o samopouzdanju karakterističnim za Žiku još iz školskih dana.
« Žiko, isti si ! »
“Nasmejao se i rekao mi: “A ti si ,Teodora, čudo! Nisam se iznenadio kad sam čuo da si u Australiji! To se od tebe i očekivalo! Maštovito i radoznalo dete koje voli da piše… Znaš, kupio sam tvoju knjigu u Prosvetinoj knjižari 1997.godine
Dopada mi se tvoj stil pisanja, Teodora. Osećam da i sada tvoje oko snima svaki detalj. Možda i naš susret iskoristiš u nekoj priči, ko zna?!”, reče Žika.
Gledala sam ga sa setom. Školski drug! Izronio, tek tako, posle toliko vremena!
“Sviđa mi se što pišeš o Otadžbini! Druga zemlja je stečena samo kroz državljanstvo. »
« Upravo tako ! », rekla sam školskom drugu.
Žika je, šaleći se, nastavio priču o svom životu. Slušala sam ga pažljivo.
« O čemu još pišeš ? », upita Žika. « Dotičeš li političke teme, zanima li te politika ? »
« Pišem o svemu, a ako je u pitanju naša zemlja i naš narod uskočim i u politiku. Pesnik uvek ima dobre namere, na strani je mira,
povezuje kontinente i želi da iznese pred svoje čitaoce pravdu. Pesnik nema granice, razume se, i sve mu je dozvoljeno, a nekad mora staviti i tačku ispred sebe bukvalno, a i u skladu sa pravopisom.”
Nasmejao se. Kosi zrak sunca igrao je umirući ples na stolnjaku. Nagoveštavao je prolaznost. Susret se okončao u srdačnom oproštaju i lepim željama. Prolaznost se ogleda u svemu. Zato je reč tu da sačuva od zaborava. Susreti bljesnu i utihnu u tami vremena. Literatura spasava od zaborava likove i susrete. Poezija i priče su sa mnom i u tuzi i u radosti. Čast mi je, čitaoče, što svoje doživljaje mogu da podelim sa tobom ! Možda se i sretnemo jednog dana, nikad se ne zna !
Toda Matić Medić
Sydney-Australia
fotografije: Toda Matić ; Pixabay
