Dragan Lukić 1. deo
Ako bi ikako hteli da u samo jednom jedinom pitanju sve objedinite i predstavite jednu veoma kompleksnu, veoma uspešnu i čak multikulturnu ličnost iz bilo kog segmenta života, bila bi to svakako nemoguća misija. Naišli bi ste na mnoštvo pitanja, koja bi kruto stajala u prvom redu, ali odmah i generisala i pretvarala se u sasvim nova, a koja bi vas potapala silinom jednog cunamija, tako duboko da bi vas u konačnom sagledavanju činjenica u stvari, sve više i više udaljavala od same suštine onoga što ste želeli da istaknete…
E pa …baš nešto slično se dešava i sa vrsnim gastronomima i kulinarskim vitezovima, kad god pred sobom imaju mnoštvo izuzetno atraktivnih, a za mnoge destinacije čak i nedostižnih sastojaka, a od svega toga treba da konstruišu jedan izuzetan doživljaj, koji vas vodi do ushićenja, oduzima dah i nadahnjuje na prihvatanje izazova sa još novih kulinarskih čarolija i gastro-magija. Stoga kakav bih ja to kuvar bio, ako i ovom prilikom to ne bih mogao da učinim…. jer i za mene kao i za svakog mog poštovanog kolegu to je radna svakodnevica. Pitanje bi svakako bilo, koji to Hedonizam jača vaš organizam !!!
Pošto je „pitanje svih pitanja“ takvo kakvo je odgovor neće biti ni sažet ni uobičajen već naprotiv, kao i svi oni fantastični i omamljujući ukusi sveta biće vrlo kompleksan, prepun veoma interesantanih detalja, boja, aroma i ukusa. Svaki profesionalni život pa i moj, donosi pregršt obrta, nekad iznenađujućih ponekad nepredvidivih. U nekom trenutku pronaćićete se nespremni i zatečeni onim kroz šta prolazite, baš kao da ste za raskošnom trpezom prepunom svakojakih gurmanskih đakonija, a sve to treba proživeti u samo jednom zalogaju.
Hedonizam kojem se okrećem kad god i gde god to mogu i za koji sam do sada žrtvovao najviše ljubavi i snage i koji od mene izuskuje maksimum odricanja i povremeno me čak udaljava i od porodice, što mi i najteže pada je svakako ronjenje na dah i podvodni ribolov. Ali verovali vi ili ne, baš taj moj hobi, odigrao je najznačajniju ulogu mog sadašnjeg profesionalnog života, no da krenemo redom!
Za više od tri decenije profesionalnog kulinarstva kojim se bavim još nisam upoznao nijednog uspešnog šefa kuhinje da poseduje samo jedan talenat i da je vezan isključivo za segmente dešavanja u kuhinjskom bloku. Mnogi su veoma svestrani, vrsni su umetnici u crtanju, bojenju, skiciranju, rezbarenju, inženjerskim konstrukcijama i verujte, sjajno pevaju pa bez po muke izvlače i tonove dostojne jednog Pavarotija tek onako, spontano i dok pri tom prčkaju po šerpici.
Pasionirani su sakupljači i presrećni korisnici kojekavih „minijaturno-svemoćnih“ uređaja. Filatelisti su kolekcionari i neretko daju pravo bogatstvo za samo njima drage stvari, koje neretko vukljaju svuda po svetu, ali ih i dovlače kući sa svih strana sveta. Pasionirani su pecaroši ili motociklisti, mnogi su ljubitelji posebnih ukusa i aroma, ali i vina i najintimniji su prijatelji sa Sommelierskim eminencijama svojih lokaliteta, a neretko su prethodno bili i veoma uspešni sportisti pa ni moja malenkost nije izuzeta iz takvog miljea veština i talenta.
Prvi Hedonizam u koji sam uplovio bila je harmonika… ali svako ne na neki uobičajen način… Jasno se sećam kao da je juče bilo tog svog prvog odlaska u muzičku školu… Nekakva audicija šta li je gužva i nekakvo nestrpljenje svud okolo i mnoštvo roditelja, koji nešto u čučećem položaju pričaju svojoj deci kao da su zgrešila nešto… da takav sam osećaj imao. Tada sam imao samo 7 godina. Uporedo sam išao uz prvi razred osnovne u pripremno odeljenje niže muzičke škole, sada mi je jasno i zašto, ako mi je to tada bilo nedokučivo da se iskristališe pravi talenat i sklonost ka odredjenim muzičkim sekcijama i pravcima ili instrumentima, jer nismo baš svi sazdani za sve. I to je trajalo sve do drugog razreda osnovne škole i tada se polaže prijemni da ma kako vam zvučalo, bio je baš prijemni ispit i sećam ga se po suzama mnogih, koji ni uz najveću želju svoju ili roditeljsku, nisu uspeli da iskažu talenat i prođu dalje i osećao sam se po prvi put u svom životu nekako drugačije nego do tada.
Muzička škola kao i sve druge… Uče se note… vežbaju se raznorazne muzičke tehnike i skale, koje produbljuju i proširuju čak i intelegencijske sposobnosti do samih granica, jer u nekoj fazi učenja i muziciranja, mora da se ono što je do tada naučeno i memorisano, kako treba okrenuti naopačke i nastaviti sa muziciranjem, baš kao kada biste vi odjednom i bez najave u toku čitanja ovog teksta, krenuli unazad da čitate i izgovarate slova redom, kako su i postavljena… ali takvim intezitetom, intonacijom i brzinom tako da nijedna reč ne izgubi na značenju koje je prethodno imala… Da to su te čuvene skale, koje se sviraju u dve oktave u regularnom i hromatičkom poredku, kako unapred tako i unazad i sa jednom i sa drugom rukom sinhronizovano, a onda i u tercama sa razlikom od dva puna zvučna tona i unapred i u nazad pa tek onda u kontra smeru i poretku. Kao i sve ostalo do tada, naravno bez ijedne greške ili zastoja ni na trenutak.
Slično je i sa kulinarskim aromama i ukusima, koje ako poređate u redosledu, koji je normalan i očekivan i izazovete jedinstvenu impresiju, a onda ih izokrenete i počinju na nepce da vam potpuno dolaze drugačijim redosledom i intezitetom, izazvaće potpuno drugačiju impresiju i doživljaj će biti izvan svih očekivanja i ako se kao i u prethodnom slučaju radi o identičnim ukusima baš kao što su i svi tonovi poredjani u identičnom redosledu u osam belih i pet crnih tonova. Njihovom kombinacijom i različitom visinom ispisan je ceo muzički spektar onoga, što smo svi čuli u bilo kom obliku. Tim je jezikom moguće definisati najrazličitije osećaje i emocije, a koje je moguće preneti i na daljinu, a da pri tom čak i uz veliki čak stogodišnji vremenski razmak ostanu nepromenjene i sa istom britkom porukom, koju su note nosile i tada… Slične impresije i osećaje u nama izaziva i splet aroma i ukusa, a u gastronomiji ih stručno zovemo identično, kao i u muzici… kompozicija jela.
Na dalje, svi mi dok čitamo slovne znake od kojih su sačinjene reči iz knjiga i romana stvaramo slike, koje nas mogu odvesti u najveću egzotiku, nasmejati ali i rasplakati i ako bi neutralnom posmatraču to i dalje bila samo crna slova na belom papiru… identičnu konverziju muzičari čine čitajući note, ali umesto generisanja slike oni čuju predivne melodije i svaki ama baš svaki put kada se ta melodija razilazi ili nepodudara sa onim što se čuje, kao sopstveni performans, tačno znaju gde i kada su pogrešili, a gde zakasnili. Uredno se vraćaju na početak i ispravljaju i unapređuju svoje izvodjenje.
Ta tehnika muzičke konverzije, mnogo mi je pomogla da kad sam već spoznao sve ukuse, mirise i arome kao i mnogobrojne kombinacije, sklopim jedinstvenu melodiju i sazvučje svih tih nama fizički ukusnih i mirisnih impresija u doživljaj za pamćenje i da poput vrsnih muzičara prenesem emociju na svoj auditorijum. I baš kao što se pijanist maestro nagradjuje aplauzom… i ja sam poput mojih kolega, mnogo puta bio nagrađen baš aplauzima, a kad mi se to prvi put dogodilo verujte, bio sam nespreman i zatečen.
Poput dece u standardnim školama i mi smo imali diktat. Nevezano za vrstu instrumenta, koju smo preferirali, svi smo morali na solfeđo da spoznamo taj muzički jezik kroz balans ritmike i dinamike i muzičke komunikacije među ljudima. Muziciranje na instrument, jednosmerno je otpuštanje emocija i doživljaja, zato smo kad je profesorka okrenula naopako klavir i krenula lagano i sa ponavljanjima da svira, morali da uhvatimo odakle tačno i sa koje visine u notnom sistemu je krenula, a samo uz pomoć sluha, gde i koliko dugo je trajao svaki ton i čak da pribeležimo u notne sveske i pauze između svih tih tonova različite visine, a i te pauze su bile u različitom dijapazonu trajanja.
Mi takođe u gastronomiji koristimo potpuno istu tehniku dok slažemo ukuse, arome i mirise, brinemo o dinamici i snazi o redosledu nailaska i impresija, koje će iznedriti ili kada nam uvaženi gost, neposredno izrazi želju za potpuno novi sklop, redosled i intezitet ukusa i mirisa, koje bi voleo da predoči svojim prijateljima i gostima za stolom iako niti smo spremni, niti smo ikada imali priliku da za takvo šta i čujemo, a kamoli spremimo… Baš ovaj povratni impuls i podsticaj na kreativnost nam dozvoljava da još u toku razgovora u potpunosti doživimo ono što se upravo rađa i stvara izvan naše profesionalne percepcije i predikcije i da na to odgovorimo, kako je i očekivano. Idući tim pravcem, naravno da nakon određenog vremena prevaziđete jednog vrsnog kuvara i solo muzičara pa prerastete u značajnog timskog radnika i nastavite karijeru u sveopštoj orkestraciji, komponovanju pa i u dirigovanju kulinarskim arijama.
I ako je pogrešno uvreženo mišljenje da su vrhunski šefovi samo oni koji kreiraju i komponuju novitete… razuveriću ih time što recimo zbog jednog Stefana Milenkovića, niko nikada nije napunio ni jednu koncertnu dvoranu da vidi šta je izmislio novo, već isključivo zbog toga da dožive, kako to on interpretira već dugo poznate i proverene kompozicije velikih umetnika i muzičkih legendi u kojima zajedno uživaju čak i potpuno različite generacije i religije i da konačno taj muzički Hedonizam, nesebično podele, ali i prenesu ih na svoju okolinu. Nekako je tako i sa svim gastronomima sveta, jer idu putevima onih, koji su mnogo toga već iskomponovali i stvorili za sva vremena, a samo u izvođenju i prezentaciji kulinarskih perkusija, dopuštaju nekakve personalizacije, kao jednu potpuno novu boju ili intonaciju.
Ono što bih nekim mladim budućim profesionalcima napomenuo je da samo naporno vežbanje i beskonačno ponavljanje jednih te istih veoma zahtevnih i napornih zadataka, sigurno vodi u pravi i potpuni uspeh, a tek na kraju pred samim ciljem, talenat će vam dati taj poslednji uzgon i omogućiće vam da dohvatite i one nedokučive visine svoga posla ma kakav on bio. Baš ta beskonačna ponavljanja su kod mene u još najranijem detinjstvu iziskivala najveće žrtve, kao i svakodnevne višečasovne vežbe i to tek nakon svih drugih obaveza, koje su imala i ostala deca, koja su pohađala samo jednu školu.
Naravno išao sam tim putem do kraja, tačnije sve dok nisam završio nižu muzičku školu i kao i mnogi drugi, spremao prijemni ispit za srednju muzičku školu. Sve ovo je dovelo do toga da bez ikakvih problema napravim samo jedan „svič“ i pređem u jedan potpuno novi svet, za mene još uzbuđujući i dinamičniji, nego ovaj prethodni svet sporta. Bila je to ne ljubav na prvi pogled… nego na prvi udisaj, jer čim sam se sreo sa njim „face to face“, oborio me s nogu… Rukomet!!!
Zbog trenažnog procesa u muzici, a usled toga i izuzeno brzog prenosa, bio-električnog impulsa kroz nervni i mišićni sistem na relaciji misao-izvođač radova ruka… nisam baš pronašao najdublju ljubav, koja bi prerasla u pravi sportski Hedonizam iako sam se kao i sva deca ogledao u raznim sportovima. Pokušavao sam da se pronađem od streljaštva pa sve do atletike kraljice sportova u skoro svakom od njih, ali nijedan sport nije u potpunosti pokrivao moje unutrašnje kvalitete i stremljenja i nije mi donosio takvu dubinu adrenalinskog uzbuđenja i gotovo beskonačnu eforiju zbog i najmanjeg uspeha, kao što je to od mene činio rukomet. Kakva je ta inicijalna inekcija zadovoljstva bila, prosudite i sami, kad i posle toliko mnogo godina (više decenija je u pitanju), ponekad sanjam da opet igram taj rukomet. Od muzičke škole sam naravno momentalno odustao, iako sam imao impozantnu zbirku Jugoslovenskih takmičarskih i festivalskih nagrada, diploma u koncertnoj i kamernoj muzici, ali ne kao solista kao što bi se očekivalo za harmoniku, već u timskom radu svirajući u kvintetu harmonika tj. u ansamblu, koji čini 5 izvođača.
Ušavši u rukometni svet, doživeo sam renesansu i preporod svog unutrašnjeg ja i ispunjenost, koja me je odvela u deo života, koji je iziskivao ne onu mučnu izolovanost i žrtvu samoće u kući sa partiturom ispred sebe. Nego je uvrstila kontinuiran pokret i dinamičnost u spoljnom svetu. Unutrašnje ja se modifikovalo i moglo se sagledati iz ugla požrtvovanost i privrženost kolektivu i u najtežem fizičkom naporu. Samopregor i iskrenu težnju ka zajedničkom cilju, koji je i u kolektivnom sportu identičan, kao i u orkestarskom muziciranju. Zato je prelazak iz muzike u sport za mene bio nadahnjujuć i neprimetan i samo sam jedan već izgrađen sistem u sebi, uzidao u jedan potpuno novi. U njemu sam stekao prijateljstva od kojih neka datiraju još od prvog dana osnovne škole, a nastavila su se i nakon završetka rukometne karijere, koja je za mene potrajala čitavih 14 godina, sve do one nesrećne hiper inflacije, koja je sve nas zadesila na ovim prostorima, gde sam usled egzistencionalne brige o svojoj porodici i dve male ćerkice, morao na silu i preko noći da ostanem bez svoje najveće ljubavi… čak i bez odigrane oproštajne utakmice.
Taj osećaj kolektivizma, pripadnosti timu i težnja za savršenstvom kroz beskonačan sled i broj ponavljanja, koji sam izgrađivao u sebi od detinjstva uz muziku, dovela me do toga da uz rukomet igram za najveće Srpske klubove i nacionalne selekcije, proputujem svet, sretnem se sa drugim nacijama i religijama sa svih kontinenata i podelim ono što nosim u sebi. Jedan tako profesionalan i posvećen odnos, rezultirao je da već u 24-oj godini, potpišem svoj prvi profesionalni sporstki ugovor u inostranstvu u predgrađu Pariza, tačnije u J.A.D.V iz Villemombla, a što je skraćenica od „Jean D Arc De Villemomble“. Baš kao što prožima i celo moje biće, taj takmičarski duh i sklonost ka avanturi i putovanjima, ujedinio je i sve šefove sveta na istom zadatku i terao ih da se sreću, druže, razmenjuju iskustva i znanja, hedonišu, ali i da se takmiče u raznim kulinarskim i gastronomskim disciplinama .
Jedno kulinarsko takmičenje na svetskom nivou izgleda jednim delom kao atletika, jer postoji mnogo različitih disciplina, a sve su nekako srodne, a ipak tako različite. Ali kulinarski se šampionati u svetu odvijaju po obrascu, kakav je prisutan samo u profesionalnom tenisu. Naime ni u jednom drugom sportu se ne susreću baš svi najveći svetski igrači, tako frekventno iz nedelje u nedelju i iz meseca u mesec, kao u tenisu. Baš taj princip je primaran u kulinarstvu i svetski gastro-šampionati su identično organizovani, kao u ATP i WTA turu i u skladu su sa klimatskim dešavanjima, a održavaju se uglavnom u globalno bitnim regijama i centrima. Postoje mnogi festivali i kulinarsko-festivalska takmičenja, ali su izvan pravila propisanih od strane Svetskog Udruženja Asocijacija Šefova (WACS). Naravno najvažnija i najveća kulinarska smotra takmičara je isto Olimpijada, ali se ona uvek održava u jednom istom gradu na svakih 4 godine… u Nemačkom Erfurtu.
Krucijalno pitanje je kako je jedna ovakva kompleksna ličnost sa prilično uspeha u više čak dijametralno različitih pravaca, odlučila da se bavi baš gastronomskom disciplinomkao i kada? Za taj segment mog života, a koji u profesionalnom smilu traje i danas, vezan je jedan moj hobi… da, baš hobi… Hobi koji mi je omogućio da i u petoj deceniji života držim dah 4 minuta i dohvatim u samo jednom udahu vazduha 25 metara dubine, pogađate, ronjenje u apneji i podvodni ribolov. Tim „opakim“ virusom hedonizma, zarazio sam se još kao dečak od 10-12 godina na Crnogorskom primorju, gde imamo i porodičnu kuću. Čim sam naučio da plivam i održavam se normalno na vodi, kao i sav ostali svet u meni se rodila ideja da pogledam i spoznam, kako je tamo ispod!
Blizanac, večiti vragolan govorili su oni, koji su me dobro poznavali. Od samog rađanja ideje do realizacije, nikada nije proticalo mnogo vremena i od starijih drugova iz kraja, povremeno su se pozajmljivale maske i peraje i pravili mini izleti u jedan potpuno drugačiji svet, tako blizu ovog nama vidljivog i dostupnog.
Naravno u njemu, kao i u svakom drugom segmentu, vladaju određene zakonitosti. Neke su vidljive, a neke nevidljlive. Na neke se priviknete i saživite se sa njima, a neke kao što su bol, vrtoglavica, dezorijentacija i unutrašnje oticanje, nastojite da prepoznate i predvidite i pre nego što uspete i da ih definišete kao takve, jer za sve potom može biti prekasno. Da svakako svet podmorja je prelep i očaravjuć, nudi osećaj koji jedino još mogu da spoznaju ptice. Jer svi zakoni aerodinamike važe i pod vodom, kao i u vazduhu, samo su zbog gustine sredine sporiji, ali užitak trenutka takvog osećanja je neizmeran i dragocenost, koja nije za merenje. Na drugoj prisustvo u sredini, koja je u suprotnosti sa osnovnim metaboličkim procesima, nosi i negativne efekte, a zna ponekad da bude surov i nemilosrdan. Negde u toj kombinaciji sastojaka, svakako leži zavisnost svih nas, koji nemarimo za plivanje i brčkanje, ako nije sa gomilom drugova oko sebe, ali se rado uroni u onaj mir i spokoj, kojeg nema u spoljnjem svetu na mnogo mesta za pronaći!
O tome kako smo sve više vremena provodili u vodi i borili se sa hipotermijom i sindromom modrih usta ne bih trošio reči, ali možete zamisliti euforiju dvanaestogodišnjeg deteta, koje dođe u priliku da uopšte u ruke uzme u to vreme basnoslovnu skupu i veoma retku pušku za podvodni ribolov, koja strelu ispaljuje sabijanjem spiralnog federa. Ta podvodna puška, među nama popularno nazivana „Federnjača“, definitivno je stavila pečat na moj celokupni profesionalni život, jer i pored toga što je prilikom gađanja, veoma sporo izbacivala strelu i pri tom pravila tako nesnosnu buku, ciku i škripu da osim, ako ciljanu ribicu od straha ne strefi šlog i paralizuje se na mestu, nije bilo ama baš nikakve šanse da se nešto ulovi.
Uz entuzijazam koji je od postanka ljudi oduvek bio neuništiv pa još podupret i praiskonskim osećajem čoveka-lovca koji čuči u svakom od nas, moralo je u logičnom sledu doći i do mog prvog ulova. Bila je to mala hobotnica, koja i inače u odbrani ne koristi brzinu i bekstvo, nego se šćućuri u kakvom procepu i uz mimikriju i kamuflažu ostaje nepomična. Njoj očigledno ona vriska federnjače nije bila ništa opasnija, nego kad motorni čamac prođe negde u blizini. Ostala je da mirno leži između dva kamena i nakon kraće borbe, izvukao sam je napolje. Sigurno ste i vi imali priliku da se nekada divite svojoj umešnosti i sposobosti posebno u tom uzrastu, tako da sam taj svoj prvi ulov prepun ponosa odneo majci da nam je spremi.
Ali avaj…. moja majka krajnje patrijarhalno podizana, nije htela ni u ruke da je uzme, kamoli da je spremi, a u što verujem, nije ni znala. Osim toga iz istog razloga, rekla mi je… nosi te „ zmije“ i baci ih mačkama !!! Sve mi se nekako čini da se moja majka tada osećala identično kao i mi, kad naša kućna mačka Cici ulovi i donese u kuću guštera da nam ga pokaže i pokloni i to još živog, pa nakon toga ne možemo nedelju dana da ga uhvatimo u stanu, jer ima milion mesta gde može da se sakrije. Muka i nevolja jedna, a previše bi oduzelo prostora da vam se objasni kroz šta sve prolazimo, dok ga ne uhvatimo i pustimo napolje da živi.
Pošto za mene kao lovca, odricanje od ulova nije ni danas prihvatljivo, pomalo snužden, krenuh po kraju da tražim savet, kako da se spremi… Nisam daleko lutao u potrazi za informacijom, a i kako bih pa bili smo na moru te pronađem savetnika u kući, moga pobratima Zorana. Labudovići su velika familija, a među njima i jedna od ujni je živela u Italiji. Od nje saznam, kako mora da se očisti te da treba da se skuva i koliko. Na kraju se isecka sa još svakakvih đakonija i spremi „na salatu“!!! U tom uzrastu, prva dva koraka tog procesa su mi izgledala nekako održivo, a sve ostale instrukcije, bile su vezane za oštri kuhinjski nož i termin „ krupno-sitno“, što ni u kojem slučaju nije bila opcija za mene, a ni za moga pobratima, koji je samo slegao ramenima na moj upitni pogled.
Načisto obeshrabren… onako uzgred upitah, postoji li neki „prostiji“ recept baš tim rečima. Saznadoh da može i da se pohuje, ali i prži nakon ona dva savladiva koraka. Veoma prosto… malo se posoli uvalja se u brašno pa u jaja i prži se na tiganju. Vidim konačno ćemo pobra i ja da se osladimo malkice sa tim mojim ulovom. Potrčimo kući i skuvamo je spremimo, zatim pojedemo i bilo nam je baš extra. Sutra ujutru, pošto u to vreme nije redovno bilo vode po primorju, izađem napolje da se umijem.Vidim… a i danas se tog trenutka sećam potpuno jasno, onaj emajlirani lonac nekakve bordo-braon boje leži na boku u sred bašte nekih 5-6 metara, daleko od kuće. Pogledam gore na terasu, razmišljam… ma nema šanse da je vetar… rešim da pitam majku. Saznam šta mu se desilo iz sledeće rečenice: “Ti da kuvaš one „zmije“, a ja posle da spremam u njemu pasulj za decu… nema šanse, može samo za veš …“ Tako da moja majka nikada više nije ni u ruke uzela, a kamoli spremila išta drugo osim prave ribe, a sve one murine, ugore, raže i ostale morske divljači… od tada spremam samo ja ili ide mačkama na žalost nije bilo druge.
Tako da sam svoj prvi korak u kulinarskom carstvu, a kasnije se ispostavilo i prvi korak u svojoj profesionalnoj karijeri uspešnog šefa u stvari napravio isključivo zbog ronjenja i podvodnog ribolova. Zavoleo sam i zaljubio se u taj osećaj jedinstva porodice i zajedničkog zadovoljstva, kada se svi pa i moji drugovi okupimo oko trpeze, koju sam ja obezbedio, a delom i spremio. Naravno u to vreme nisam mogao znati, šta je to što ljude širom sveta goni da idu u prirodu, pale vatru, prave roštilj i lično svojim rukama spremaju hranu svojim porodicama.
Naime prvi korak, koji je čovek u civilizacijskom smislu ikada napravio i okrenuo se ovom životu kakav upravo vodimo, bio je onog trenutka, kada je počeo da sprema hranu u vatri. To je bio presudan korak u razdvajanju čoveka od svih onih životinjskih instikata kojima je rukovođen, a jedina nepoznanica je kako je do toga došlo. Naučnici i antropolozi se generalno slažu oko toga da su ili u želji da se ogreju, bacali delimično oglođane kosti u vatru koju su ložili u pećinama u nameri da ih sagore i ogreju se a kako su bile pune vode, samo su se dobro ispekle. Neko je kasnije sigurno usled gladi i čudnog mirisa takvih kostiju, probao i da ih zagrize, baš kao što to i male bebe stalno rade i čulom ukusa ostvaruju svoju prvu komunikaciju sa okolinom. Ili su isto tako, verovatno imali priliku da se sretnu sa izgorelim životinjama nakon velikih i jakih požara, koji ni danas nisu retkost. Znamo sa kakvom silinom gore te pretpostavljamo da su pra-ljudi nekada zbog gladi ili radoznalosti, odlučili probati takvo meso. Svejedno su ti prvi pra-ljudi svakako upoznali sve benefite takvog mesa i pokrenuli točak civilizacije, koji se i danas okreće.
Nastaviće se…
www.facebook.com/draganlukic.lukasef
tekst za Hedonist magazin napisao:
Chef Dragan Lukić
foto: Dragan Lukić ; Pixabay
