Dragan Lukić 3.deo
Trebovanje samo za moj sektor za samo jedan dan od nekih 12-13000 obroka prosečno, a za 10-tak tematski različitih restorana izgleda kao doprema prtljaga za Boing 737 a koji dolazi kao onaj mini voz. Svaki taj vagončić je do vrha po visini složena paleta puna hrane, a tom voziću nikad kraj. Operativno sam funkcionisao sa ukupno 10-tak hiljada različitih artikala na nivou sezone, a ako išta propustite da trebujete popravke nema, jer to u daljem sledu činjenica znači potpuno praznu liniju svuda gde ti artikli učestvuju, a za nešto takvo„ode“ glava istog trenutka.
Ni na jednoj destinaciji osim po Evropi nema baš svih artikala i od destinacije do destinacije su potpuno drugačije strukture i oblika i zato ih na godišnjem nivou ima i više od tih 10 000 različitih. U tom smislu svakodnevno se vrše korekcije u menijima. Bilo kakav propust po osnovu ispisanog menija, a svi rezultiraju praznom servisnom linijom, takođe se „plaća glavom“.
Preživeo sam u celom ovom gore navedenom „kontrolisano-profesionalnom haosu“ tako što mi je Gospod poslao jednog Indijca sa Goa ostrva- Cedric Pinto se zove i kao što mu samo ime kaže on je katolik, a i većina „Goa-naca“ je takva. Njih je crkva vaspitala, obrazovala, kultivisala i dovela do takvog nivoa svesti da osim razlike u boji kože, oni ni po čemu drugom ne „odskaču“ od nas kontinentalaca. On se isključivo ovom „Lido –problematikom“ bavio desetak godina, a u šta sam ja gurnut bez ijedne sekunde obuke (i još jedan oboren rekord jer sam i to „preživeo“).
Da vas uputim… „Lido“ je onaj visoki deo broda odakle se izlazi na“ Open-deck“ gde su bazeni, vodeni svet, tematski restorani svih kategorija i naravno najveći i najduži „Bifesto“ na svim kruzerima. Proteže se duž obe strane broda u dužini od oko 200-220m sa svake bočne strane, ali i po širini (i sa pramca i sa krme)od oko 40-50 m, što čini jedan ogroman pravougaonik. U suštini to je samo jedan „ švedski sto“ za koji je potrebno vrlo imopozantno vreme samo da se jednom pešice obiđe i čisto pogleda šta je sve na njemu, a kamoli da se sve to proizvede, prekontroliše i proceni da li je po standardu kompanije ili ipak nešto tu fali inače opet „ode“ glava.
Oborio sam tu još jedan (ovaj put lični) rekord, jer sam prepešačio čak 37500 koraka, a na mojih skoro 190 cm oni su i duži od metar. Dakle za svaki radni dan „pretrčite“ jedan ceo Maraton . Iskusne kolege sa kopna me nisu pitali kako sam izdržao taj ritam svaki dan, nego kakve su „bre to cipele“ koje to podnose, a ne nanose štetu stopalima, mišićima ni zglobovima. Zato “izguglajte -Ship Safe Shoes pa ćete videti o čemu je tu reč… nigde ništa slično još nisam našao da kupim, a poslednje sa broda rabim već treću godinu da im ništa nije.
Zatim je pao još jedan MSC rekord, jer sam bio u specijalnoj prilici da za posebne goste spremim najveći Američki Burger od Angus govedine ikada spremljen u ugostiteljskim objektima, ali i na kruzerima koji je bio težak neverovatnih17,655 kg. Pojelo ga je svega 6 ljudi za samo 3h i 30 minuta. Koliko znam još niko nije oborio ovaj rekord u radu sa gostima ni na jednom kruzeru.
O kakvoj vojsci kuvara se radi po „plovećim gradovima“, govori i podatak da ih je ispod mene bilo i više od 500 tako da jedan „prvi kuvar“rukovodi i odgovara i za 30-tak do 40 ljudi iza sebe, a što u poređenju sa kopnenim merilima odgovara personalu jednog veoma ozbiljnog Beogradskog hotela sa 5* najvišeg nivoa te i ne čudi što se svi do pozicije „Prvog brodskog kuvara“ oslovljavaju sa „Chef“, jer to u suštini i jeste svaki od njih, a on se nalazi na čak 7 pozicija iza mene. Veoma je dug put do vrha te hijerarhije. Utoliko vam je sada jasnije zašto su morali u mom slučaju da padnu toliki rekordi, a kao što sam već najavio biće ih još do kraja ovog teksta.
Nije dovoljno da sve gore navedeno objedinite u sebi, osmislite do u najsitniji detalj i sprovedete u delo nego da tokom svog rada unapredite standarde i procedure kompanije, kako bi prošli kroz sve ove hijerarhijske brane na putu do vrha. Možete reći nemoguća misija… pa setite se onih 21 EU-kolega koji su već poklekli te i niste daleko od istine.
Bilo koji dan na brodu (pa možda čak onaj prvi dan na plovilu) može vam doneti i sledeća događanja. Tokom „probe“ polažete sve moguće bezbednostne, sigurnosne, evakuacijske i sve moguće protokole, kako biste dokazali kompaniji, ali i državnim strukturama zemalja kroz koje plovite da nije ostavljena ni najmanja mogućnost da zatajite u odsudnom trenutku i izazovete epidemiju , nesreću, požar, paniku ili šta drugo sa nesagledivim posledicima. Za neke ste već sigurno čuli ili gledali na filmovima.
Naglasiću da je u slučaju komande za momentalno napuštanje broda tačno i precizno pedviđeno vreme za koje apsolutno svaki putnik ili član posade mora da bude na svom za to predviđenom mestu u čamcu ili splavu za spasavanje. Sve vlade šalju inspektore i „bezbednjake“ da to i provere u svojim lukama. Zbog toga se gotovo svake nedelje obavljaju „drilovi“ i izvode „iznenadne“ vežbe poput sudara sa drugim plovilima, postavljenim bombama i pretragama za njom, curenjem goriva, požarom, plavljenjem broda i još mnogo toga pa i mi iz najvišeg menadžmenta moramo da prođemo obuku i položimo razne testove za slučaj nekoliko vrsta bolesti i epidemija, bombi, otmica, terorističkog ili gusarskog napada, jer se od nas očekuje da predvodimo svoje ljude i u dobru i u zlu i da im budemo uzor u svakom smislu. Lažne bombe se postavljaju u najrazličitije moguće svakodnevne stvari. Postavlja ih specijalni inspektor sa svojim timom u obliku i na mestu za koji oni smatraju pogodnim i daju ograničeno vreme da se ceo brod prevrne od vrha do dna i da se pronađe.To može da vas zadesi već prvi dan na brodu.
Meni se lično desilo da sam dan pre dobio „izuzeće“ iz drila-vežbe za napuštanje broda koja se tog dana odvijala, ako Master (glavni komadant broda) izda naredbu za napuštanje plovila, ali mi nisu dojavili da je to obustavljeno i da ipak moram tačno u roku da se pojavim na svom mestu „Tim Lidera“, a sve zbog prisustva glavnog Inspektora iz regiona u koji smo uplovili.
Tom prilikom je pri samom završetku vežbe pokrenuta kompletna potraga zamnom po celom brodu, a inspektor koji je bio tu u kontroli shvativši da nije simulacija sa virtualnim nestankom člana posade već ekces. Upisao je vreme kada je uočeno da jedan član posade nedostaje u kompletnoj evakuaciji, a da nije prošao ni jednu jedinu kontrolnu tačku do konačnog mesta spasa i da člana posade nema ni na odobrenoj listi za izuzeće od vežbe.
Dao je kratak rok da se osoba pronađe i provede kroz kontrolne punktove do sigurne tačke za evakuaciju. Svi timovi za pretragu su „ suknuli“ po brodu i našli me na svom radnom mestu (a gde bi i bio) i ako niko od njih ne zna ni približnoni ko je ni gde je ta osoba u tom trenutku, a da imaju samo broj identifikacijske kartice. Osoba može biti u svojoj kabini na odmoru u nekoj od zajedničkih prostorija za odmor u teretani na bazenu za posadu ili negde gde se konzumira hrana, piće i slično. Onaj ko prvi nađe nedostajućeg člana zove ostale da javi kao i sve ostale službe, ako je član povređen, nepokretan i slično i onda svi kao tim kreću najbrže moguće prema tački za ukrcavanje u spasilački brod ili splav.
Za samo par minuta smo protrčali svi zajedno (spasioci i ja) kroz sve kontrolne punktove (skenira se plovidbena identifikacija koja služi i za iskrcavanje bez pasoša u mnogim zemljama) i zbog moje sportske konstitucije i dugogodišnjeg bavljenja profesionalnim sportom, projurili smo po lavirintu hodnika i postavili apsolutni rekord na svim našim brodovima za datu situaciju.
Tek kasnije smo saznali od našeg „bezbednjaka“ da je glavni lučki bezbednosti Inspektor u toku noći namerno ukinuo izuzeće baš meni lično, jer je u listingu za izuzeće video da imam 54 godine da mi je to apsolutno prvi ugovor i procenio je da nisam dovoljno puta obučavan te da sam kuvar i da se nalazim na16-om decku (spratu) koji je veoma udaljen od svog mesta za ukrcavanje u spasilački čamac i da sam kao takav izvrstan primer za procenu nivoa spremnosti kompletne posade broda.
Naravno moj CV mu nije bio na raspolaganju i nisu mogli da vide da sam14 godina bio profesionalni rukometaš, a već 45 godina i ronioc na dah te u izvrsnoj formi i za one 20 godina mlađe. Za samo nekoliko minuta od početka pretrage pojavili smo se „spasilačka“ i ja u kuvarskoj uniformi i prsluku za spasavanje, a da smo uz put „čekirali“ i sve sigurnosne tačke. Dobili smo i ovacije od bar 1600 ljudi napolju na betonu luke, jer niko nije verovao da će me naći bez bar 25-30 minuta pretrage po celom brodu. Nakon par dana stigla je i zvanična pohvala za učesnike „posebno testiranih“, a spasilački timovi i ukupna spremnost posade na „specijalne situacije“ ocenjena je sa svih 100 poena, što se nije desilo u MSC Cruise bar 15 godina unazad. I… tako je pao još jedan rekord.
U tom jednom običnom danu na kruzeru, dešavaju se i ničim predviđene stvari iako vežbamo sve moguće scenarije do kojih ljudska pronicljivost može da dopre… Na sred mora po sasvim mirnom i glatkom moru plovi se najvećim brzinama, jer mnogo toga zavisi i od vremena provedenog na sidrištu u luci, a posebno kod utovara. U jednom momentu nekakvih simulacija na komandnom mostu u prisustvu visokog entiteta sa kopna i pri najvećoj brzini od nekih 40km na čas (u nautičkim miljama „čvorovima“ meri se brzina plovila, a jedna nautička milja je kopnenih 1810m), kada se desio veliki ekces.
Komandnom mostu je naloženo da izvrši simulaciju izbegavanja sudara sa objektom na vrlo kratkom i tačno određenom odstojanju i kojom prilikom je došlo do toga da je brod od 300+ metara „ savio pun levi“ i odjednom se kao gliser naglo i strmo nagao na tu stranu. To stanje „vrtenja ukrug“ trajalo je oko 5-6 nezamislivo dugih minuta, a centrifugalna sila bila je tako jaka da je sve, ali apsolutno sve u kuhinji što nije bilo zavareno za pod ili zid poletelo je napred ka našim hladnjačama. To znači sva hrana, sve tečnosti u kotlovima i ono što se kuvalo na šporetima, kao i sve ostalo postavljeno na radnim stolovima, survalo se jedno na drugo u taj jedan „ćošak“ kuhinje. Nikakve spremljene hrane više nije bilo na brodu, a koja se nije prosula po podu i zajedno sa sve šerpama, loncima, plehovima i tiganjima i svim ostalim napravila je „planinu“ od koje se nije video ni jedan deo zida visine 3,5 metra, a širine bar 30- 40m. Kada su brod nekako ispravili (auto pilot se u stvari „odbranio“ od tih iznenada unetih podataka iz simulacije i „oštro“ uklonio plovilo od opasnosti). Sve je potom slikano (zbog naplate od osiguranja) kao i zbog drugih stvari, a mi potpuno očajni (jer ništa od hrane za tu večeru nije preživelo) samo smo se nemo zgledali dok su oficiri i bezbednosni inspektori fotografisali „horor“ u kuhinji. Executiv Chef i Master Kapetan su nas molili samo za jedno da kako znamo i umemo spremimo „bilo šta“ do vremena za večeru, naravno ako je ikako moguće.
Ne znam ni sada kako je ko od nas uspeo da u svom odeljenju prvo nabavi nove mesne i riblje namirnice , dobavi svo povrće i sve ostalo što je nepovratno izgubljeno i da sve finalizuje u tih dva sata do večere, a počevši od nule. Uspeli smo nekako da od gostiju zaslužimo istu maksimalnu ocenu kvaliteta i usluge kaoi prethodnih dana kada je sve bilo regularno. Niko to nije uspeo bukvalno od nule da sve obavi za samo nepuna 2 sata i tada je pao još jedan rekord.
Na tom najbolje ocenjenom i najprestižnijem brodu u floti, bio sam zadužen za nekoliko različitih restorana (kuhinja). Jedan je bio samo za oficire najvišeg ranga isključivo sa komandnog mosta osim za Master Kapetana (on mora da se hrani sa gostima i samo izuzetno važni gosti najvišeg mogućeg ranga imaju tu čast da večeraju sa njim za istim stolom). Standard za pripremu i servis obroka u tom oficirskom restoranu za tzv. „Most“ identičan je kao i za goste, a u nekim segmentima i viši s obzirom na „Special Request“ na koji oni svaki dan imaju pravo dok gosti samo sa platinastim karticama koji su baš retkost, imaju tu privilegiju u okviru svojih „all inclusive“ paketa.
Drugi restoran je bio za „Petty“oficire, mašiniste, šefove elektro pogona, IT menadžere i ostale visoke oficire. Treći restoran je bio za artiste svih vrsta, umetnike, muzičare, cirkuske artiste, pijaniste, estradne zvezde, sportiste i balerine i naravno svi oni su sa potpuno zasebnim režimom ishrane od bilo koga drugog. Meniji su takvog dijapozona i raznolikosti da vam se zavrti u glavi.
Jedna cela izdvojena kuhinja (veća nego mnoge hotelske u kojima sam bio) bila je samo i isključivo za Gluten-free senzitivne osobe, a premalo je mesta da vam bar i u blagoj formi približim koliki je to dijapazon različitosti namirnica, ali i tehnika za njih i sve samo u tom jednom danu.
Jedan ogroman restoran (čitaj kuhinja) bila je isključivo za mornare i sve nas ostale članove posade, a ukupan broj retko je na „Orkestri“ prelazio 800 duša, što je u poređenju sa „Meraviljom“ i 2-3 puta manje. Dan je kao i svuda na svetu i dalje 24h tako da je rad u takvim redukovanim uslovima posle onog „mravinjaka“ od 7400 ljudi, bio baš kao u raju. U takvoj konstelaciji shvatio sam da sa energijom kojom raspolažem i potrebom za još snažnijim finansijskim efektom (zbog koga mnogi i žele na kruzer) mogu čak i u tom prvom ugovoru da podnesem zahtev za produženje ugovora na nekih 60 dana pre njegovog isteka, a što sam po predlogu ljudi koji decenijama rade na brodu i uradio.
Generalno na svim kruzerima u svetu u tom prvom ugovoru kada se zatraži „ekstenzija“, ako ste kompaniji stvarno vrlo neophodni, a na mestu gde radite i teško zamenljivi (u prvom ugovoru za to nema gotovo nikakve šanse) postoji i pisano pravilo da se može odobriti maksimalno jedan mesec produženja i tako će biti sve dok se za dotičnu individuu ne utvrdi da je izuzetno stabilna i psihički i fizički, a zatim se ugovor o radu produžuje sa 5-6 na 7 meseci.
kraj 3. dela (nastaviće se…)
