Fijaker (fra. Fiacre) dvoprežne su kočije sa kočijašem, koje su se nekada koristile za javni prevoz. Fijaker se od tadašnjih diližansi i kočija razlikovao po tome što je imao dvopreg, smatrao se javnim prevozom i jer je imao i registarsku tablicu.
Malo je poznato da su dvoprežne kočije dobile naziv po svecu „Fiacre“. Cela priča započela je tako što je slika sveca Fiacre bila postavljena u Parizu ispred hotela u ulici „Rue de Saint Fiacre“, ispred kojeg su se svakodnevno iznajmljivali fijakeri sa svojim vozačima. Po nekim saznanjima upravo je u ovoj ulici još polovinom 17. veka, zvanično iznajmljen prvi fijaker za potrebe prevoza putnika. Na ovom stajalištu za fijakere u to vreme su svakodnevno bili parkirani i spremni za iznajmljivanje fijakeri, a njihov vlasnik bio je poznati trgovac Nikolas Souvaž (Nicolas Souvage).
Malo je poznato da je Fijaker dobio ime po svecu „Fiacre“
Sveti Fijakre (fra. Saint Fiacre, lat. Fiacrius, ir. Faichra), ime je za tri sveca od kojih je najpoznatiji bio St. Fiacre iz grada Breuil. Ovaj katolički sveštenik bio je baštovan, opat, pravi osobenjak i pre svega pustinjak. Bio je poznat po svojoj svetosti, a posedovao je izuzetnu sposobnost da leči bolesti.
Saint Fiacre je odabran za zaštitnika fijakerista zato što je njegovo ime bilo povezivano sa njima. Nikolas Sauvage inače tadašnji proizvođač kočija iz grada Amiens, odlučuje da oko 1650. godine zvanično registruje posao iznajmljivanja fijakera sa konjima. Nikolasovi fijakeri su prevozili svoje putnike brzinom 10 kilometara na sat, a ceo njegov biznis, kasnije se razvio u prvi sistem javnog prevoza u tom gradu.
Prvi sistem javnog prevoza u Parizu nazvan je „5 souscarriages“, što je u prevodu značilo: kočije sa pet duša!
Čuveni Napoleon Bonaparta je imao monopol i kontrolu nad celim Parizom i to preko firme „CIV“-Compagnie Imperiale des Voitures a Paris. Tako je 1860. godine kontrolisao čak 3830 fijakera sa preko 8000 konja. Rezultat te kontrole bila je proverena informacija o čak 10 miliona prevezenih putnika u to vreme.
Vozači fijakera su zarađivali 3 franka dnevno, a putem napojnica uspeli su zaraditi još dva franka. Pevačica Ivet Žilbert (Yvette Guilbert) koja je u to vreme nastupala u raznim muzičkim dvoranama, 1890. godine je promovisala svoju izuzetno poznatu pesmu „Le Fiacre“. Tema ove pesme koja je bila posvećena fijakeru, govori o ostarelom suprugu koji je svoju suprugu video sa ljubavnikom u jednom fijakeru.
Nikolas Sauvage je prvi na svetu pokrenuo zvaničan posao iznajmljivanja fijakera!
Iako pojedini istoričari tvrde da se reč „Fiacre“ prvi put pojavila i počela koristiti u Beču tokom 18. veka, poznato je da je ova reč preuzeta iz Francuske 1662. godine i da se tek kasnije počela koristiti u Beču. 1693. godine u Beču je izdata i prva licenca za korišćenje fijakera kao zvaničnog prevoznog sredstva u javnom saobraćaju, koja je omogućavala zvaničan prevoz putnika u Beču.
Na ulicama Beča 1790. godine vozilo je čak 700 fijakera i svi su morali biti zvanično registrovani, a imali su čak i postavljenu registarsku tablicu. U periodu od 1860. do 1908. godine u Beču je vozilo više od 1000 fijakera. Možda i jedan od najvećih događaja u Beču, bio je „Fiakerball“, godišnji skup fijakerista koji se održavao na Pepelnicu. Fijakeristi Beča su bili poznati po zviždanju i pevanju tokom vožnje svojih fijakera.
Svaki fijaker u Beču morao je 1790. godine biti registrovan!
Fijaker je smatran oblikom „Hackney coach“ što je u prevodu značilo: Trener konja. Oksfordski rečnik 1699. godine objavljuje zvaničan naziv „Fiacres or Hackneys hung with Double Springs“, što bi u slobodnom prevodu značilo: Fijaker na dve opruge. Poznati fijakeri znatno su se razlikovali od „Janschky Wagen“ i „Comfortables“ kočija, pre svega jer su fijakeri zvanično bili registrovani.
Reč Fijaker se koristi u delu regije gde se govori Nemački jezik i to u Bavarskoj regiji, ali i Austriji, Mađarskoj, Češkoj, nekadašnjim republikama bivše Jugoslavije sada državama, dok se u drugim regijama nemačkog govornog područja, ovo prevozno sredstvo naziva „Droschke“.
Reč Fijaker koristi se u Bavarskoj regiji-Nemačka, nekadašnjim republikama bivše Jugoslavije, Mađarskoj, Austriji i Češkoj!
U popularnoj pesmi Gustava Pika (Gustav Picks) naziva „Fiakerlied“, vozači fijakera su učestvovali tokom izvođenja pesme, a fijakeristi su bili čak i učesnici u operama Johana Štrausa (Johan Strauss). Zanimljivo je to kako se u operi „Arabella“ Ričarda Štrausa (Richard Strauss), drugi čin opere odvija na balu fijakerista. Najvažniji lik ove opere je devojka „Fiakermilli“ najlepša devojka bala.
U Beču i žene mogu voziti fijaker podjednako kao i muškarci. Svaki fijakerista u ovom gradu od 1998. Godine, mora imati položenu vozačku dozvolu namenjenu samo vožnji fijakera. Po nekim statistikama do 2000 godine bilo je registrovano čak 100 fijakerista, što dovoljno govori da je vožnja fijakerima u Beču prava atrakcija za turiste.
Mnogi istoričari smatraju da Fijaker nikada nije smatran klasičnim taksi prevozom!
Poznato je da je vožnja fijakerom na bivšim prostorima Austrougarske, bila izuzetno cenjena pa i popularna u gradovima kao što su Novi Sad, Sombor, Sremska Mitrovica, Subotica, Novi Bečej, Beograd, Zagreb, Sarajevo, Budimpešta i Prag, a da se i dalje neguje tradicija vožnje fijakerom po tim gradovima. Jeste da je to znatno manji broj fijakera nego nekada, ali je potpuno jasno kako je vožnja fijakerom posebna turistička atrakcija. U Skoplju su fijakeri takođe bili izuzetno atraktivni za turiste, a interesantno je da su u ovom gradu fijakere zvali „Pajtoni“.
Ipak se smatra da je Sombor simbol fijakera pa tako i ne čudi što je nastala čuvena pesma „Fijaker stari“. U Somboru se pred kraj 19. veka čak razvila i posebna fijakerska služba, a tome je doprineo prolaz železničke pruge kroz severni deo grada. Biće potpuno jasno zašto su se ispred stanice stvarali čitavi redovi fijakerista koji su čekali svoje putnike, kada navedemo da je razdaljina od železničke stanice do centra grada iznosila čak 2 kilometra.
Sve veći broj fijakerista i razvoj ovog tipa prevoza, doveo je do toga da su čelnici Sombora 1884. godine doneli Pravilnik o radu fijakerske službe. Sama vozila morala su biti uredna i čista, stakla na fijakerima nisu smela biti napuknuta ili razbijena. Fijakeristi Sombora morali su biti pristojni građani, lepo obučeni, ali su morali biti upoznati i sa rasporedom ulica u svom gradu. Na početku su fijakeristi prolaznike u Somboru morali upozoravati glasom, a kasnije i trubom da nailazi fijaker.
Sombor je bio i ostao simbol fijakera!
Fijakeri su čekali svoje putnike i na železničkoj stanici u Sremskoj Mitrovici i koji su svoju vožnju započinjali kroz ulicu koju su krasili prelepi platani. Vožnju ste mogli nastaviti do centra ovog grada, ali i produžiti preko Crvene česme koji kilometar dalje do Laćarka pored Bele ruže sve do samog centra sela, jer u neko prošlo vreme nije bilo drugog prevoznog sredstva.
Možda i prva fijakerska stanica u Beogradu, bila je smeštena na Zelenom vencu. Fijakeri su sa tadašnje stanice fijakera, najčešće vozili svoje putnike do Dorćola i Vračara. Ondašnjom Brankovom ulicom u to vreme, moglo je proći i nekoliko dana, a da se ne čuje nikakvo vozilo, ali ste po topotu kopita mogli čuti da stiže fijaker, tada najmodernije prevozno sredstvo u Beogradu.
Negde početkom 20-tog veka, građani Užica su imali privilegiju da se voze znatno udobnijim vozilom fijakerom. Fijaker je u to vreme soabraćao na relaciji carina, Sarića osoje, Trešnjica, Požega, Bubarevo brdo, Vučkovica, Kragujevac i sve do Mladenovca. Za Valjevo se fijakerom putovalo preko Pjevćeve mehane, Kosjerića, Lastre i Bukova.
U nekadašnja vremena Fijakeri su korišćeni čak i u vanrednim situacijama!
Slično je bilo i na stajalištu fijakera na železničkoj stanici u Subotici, koji su svoje putnike namernike vozili ulicama ovog prelepog grada. Poslednji fijakerista svoje putnike je vozio do 70-tih godina, mada pojedini zapisi dokazuju da je nekoliko vremešnih fijakerista Subotice, svoje fijakere vozilo negde do polovine 80-tih godina.
Zanimljivo je da su u Subotici fijakeri bili čak i službeno vozilo čelnika tog grada pa se u prvom fijakeru vozio gradonačelnik, a u onom drugom policija. Na ulasku u gradsku kuću ovog grada stoji crni fijaker, kao uspomena na prošla vremena.
U stara vremena fijakeri su svakako bili javni prevoz, a čak je korišćen i u vanrednim situacijama. Kako piše u pojedinim spisima, fijakeristi su bili uvek na raspolaganju „varoškim vlastima“ pa su po potrebi prevozili lekare, vojna lica, žandarme pa čak i vatrogasce i to bez ikakve novčane naknade. Nastali troškovi u vanrednoj situaciji, kasnije su im nadoknađeni iz gradske kase.
Fijaker je u neko prošlo vreme bio najmodernije vozilo za prevoz putnika. Prtljag je bio vezan pozadi na federe i povezan kao što se vezuje bala. U fijaker je moglo stati po dvoje putnika na dva sedišta, a jedan putnik je mogao sedeti iza fijakeriste. Poznata je i informacija da su u neko prošlo vreme, momci u „život“ ili ti provod, kretali baš fijakerima.
Fijaker je nekada bio najmodernije vozilo za prevoz putnika
Prva vožnja fijakera po Novom Sadu, započela je 1852. godine, kada je fijakerista Nikola Laut dobio prvu dozvolu za vožnju fijakerom po ulicama našeg grada. U to vreme se za malo novca moglo voziti fijakerom od gradske kuće do bilo kog odredišta u gradu. Za neke je vožnja fijakerom bila samo najobičnija mogućnost prevoza, a za one druge simbol prošlih vremena i romantike.
Nije bilo ništa lepše nego kada dođete na železničku stanicu u Novi Sad, a tamo vas sačeka fijaker sa kojim ćete lagano krenuti put svog odredišta. Na žalost fijakeri su kao prepoznatljiv simbol grada, prestali voziti 1986. godine, a poslednji fijakerista prestao je voziti fijaker sa železničke stanice u Novom Sadu 1972. godine.
fotografije: Pixabay
